Рекли су о Светом ави Јустину...

Са интернет презентације Ава Јустин.рс доносимо следеће записе о преподобном Јустиу ћелисјком:

Митрополит Идре, Спеца и Егине ЈЕРОТЕЈ

ВЕЛИКА СВЕТООТАЧКА ЛИЧНОСТ

На дан празника Благовести и празника Акатиста Пресвеге Богородице, у суботу 5. Недељс Великог поста, 1979. године, уснуо је у Господу један сјајан свештенослужитељ, чија је појава обасјала светлошћу небеса савремене Православне Васељене. Његово представљење дубоко је потресло велико мноштво грчких верника, јер је блажени Старац уживао дубоко поштовање и част и у Грчкој земљи, којој се он особито дивио и коју је волео, а која је њему такође узвраћала великим дивљењем, уважењем и љубављу. Карактеристично је да је овај свети Отац предао дух свој и напустио овај сујетни светски живот у ноћи бденијног служења Акатиста, похвалне песме која се узноси Невести Неневестној - Богородици, којој се он као прави православни хришћа- нин из дубине душе молио, али између осталога, и зато што је Њој био посвећен још од Благовести 1894: када је по први пут угледао светлост живота и добио име Благоје - у част Оне која је на тај дан примила од Бога преко Ангела благовесно ”Радуј се!”

У његовом светом животу постоје снажне црте је- днога истински великог православног светоотачког лика. Неки су већ говорили или ће говорити о његовом донриносу на пољу богословља, о његовој делатности у разним областима теолошке мисли и живота. Ми ћемо се овде ограничити на истицање само неких православних карактеристика ове просветљене личности, која је прославила и прославља сестринску Српску Цркву широм читавог Православља.

Дубоку ганутост изазива код грчког читаоца упо- знавање дивног лика овог славног свештеномонаха, хармонични спој код њега хришћанске вере и јелинског логоса, јеванђелске духовне изграђености и философске мисаоности, пророчке проповеди и логосне благодети, хеликонијадских муза и пуноће љубави у Христу Исусу. Његов надахнути лик представља у наше дане поновно оживљавање великог подвига Васељенских Отаца Цркве из златног века Хришћанске науке, и нарочито оне тројице божанских светилника Тросунчаног Божанства- Света Три Јерарха.

У невином узрасту својих првих детињих година доживео је прве узлете светотајинскот мистагошког умиљења у светом манастиру свог родног краја, и црте тих манастирских доживљаја нису се никада избрисале. Напротив, у његовом светом православном животу монашка и манастирска искуства расла су и множила се. И када је, по завршетку II Светског рата, настао за њега период прогона  још једна православна карактеристика - он ни за моменат није остао у градовима. Изишао је у манастире  у обитељи, ”на горе високе, одакле ће доћи помоћ” (Псал. 120,1). За њега су то били дворови Господњи за којима, као што је говорио, ”жуди и чезне душа моја”. Пуних тридесет и једну годину остао је у светом манастиру Ћелије, вршећи службу духовног оца, свакодневног литурга и учитеља, а ис- 

товремено и читајући, проучавајући и пишући. На тај начин достигло је своју апогеју, свој врхунац двоструко тражење и искање: философирање и мученичко све- дочење. Свеблаги Бог му је обоје пружио богато, и он је служио као верни и предани служитељ, у радости и весељу душе, све до 7. априла 1979. године, када је преко Благодатне Дјеве Марије предао своју свету душу у руке Господа свога.

Као пустинољубитељ  веома је у тој љубави сличан Светитељу нашега века, Светом Нектарију Егинском, који је у сличном преломном добу свога живота и сам изабрао пустињу. Према том Светитељу овај преминули и незаборавни Отац имао је бескрајно поштовање, он  пријатељ науке и јеванђелске Истине, пријатељ светоотачке мудрости и благодати, пријатељ Светих, јер их је као у химнама опевао у свом носледњем дванаестотомном делу (Житија Светих), пријатељ и духом сродник Свепречисте и Јединородног Сина Њеног, те се заиста показао верни слуга Исуса Христа, истински христољубац и богољубац.

Стога неће бити ни мало преувеличано ако овог недавно преминулог Духовника сестринске нам Српске Цркве, њега чија је духовна величина одавно премашила границе мученичке му отацбине, окарактеришемо као једног од највећих савремених Светоотачких ликова Православне теологије.

Његове примедбе о припреманом да се ускоро саста- не  ако се икада састане  Православном Васељенском Сабору, трасирале су правац пловљења за читаву Пра- вославну Цркву. А његови ставови о Екуменизму, том савременом искушењу и смртној опасности за божански брод Свете Православне Цркве, као исто тако и његове тачне речи о Римокатолицизму и Папи, и с опасности од "ђавољег присуства” сталне прозелитске делатности кроз разноразне "уније”, представљају све- православно васељенско знамење, које је нарочито ак- туелно и насушно нам потребно у ове критичне дане кроз које пролази православии Јелинизам.

...

Др Ксенија Атанасијевић

ФИЛОЗОФИЈА ПРАВОСЛАВЉА Др ЈУСТИНА ПОПОВИЋА

Језиву судбину имају људи без религијског осећања. Та лишеност је, у крајњој линији, истоветна са недостатком метафизичког смисла који човека свргава са постоља ”круне стварања”, чинећи га налик на нижа бића. Још више: поменута дефектност тешко унесрећа- ва оног ко је њоме неизлечиво обележен. Зато су огромно заслужни ствараоци који на овај начин убогаљеним људима, кад случајеви нису инкурабилни, помажу да се спасу свог кобног унутрашњег недуга, будећи и развијајући у њима религиозност, чија је искра била затрпана пепелом духовне тромости, тупости, незнања, лакомислености и разним другим видовима душевних и менталних неизрађености и застрањености.

Два српска савремена религијска ствараоца имају најнепобитнију и најчаснију заслугу за извођење на- шега пометенога света из мрака верске равнодушности у узвишену светлост и свемоћни сјај хришћанства. То су два велика црквена писца и беседника, изврсна зналца православља и визионерски надахнута, неустрашива борца за њега, чију духовну стаменост и етичку прекаљеност нису били у стању ни да окрзну много- бројни паклени насртаји,. а чији озарени поглед, управљен ка сверазрешујућим хришћанским истинама, ни за тренутак није успела да замрачи густа помрчина хаоса, по коме се ломи и скоро четвороношке спотура јадно данашње човечанство.

Први од та два представника Српске православне цркве, којима би се сваки културан народ с правом поносио, недавно је, на нашу горку жалост, преминуо у туђој земљи. То је широм света познати и признати Др Николај Велимировић, епископ жички, богомдани бе- седник ранга једног Босијеа или Бурдалуа, чија је реч чаробнички дејствовала,  сугестивни мислилац и пе- сник, теолог врло замашне ерудиције, чији је изузетни лични магнетизам победоносно развејавао беспутне стицајеве безверја. Али, Богу хвала, остао је још међу нама други млађи од та два великана православља, Др Јустин Поповић, професор Универзитета, непрегледног знања, еминентни писац опсежне Догматике, дела које залази у езотерну срж проблема те теолошке дис- циплине, као и многих других списа заводљивим, ори- гиналним стилом. Повучен у исто толико живописан колико сиромашан манастир Ћелије, Др Јустин Попо- вић даноноћно моли Врховно биће за спас свих нас, пишући своја религијско-филозофска дела далекосежне вредности и мајсторски преводећи са грчког и снабдевајући их зналачки коментарима Жигија Светих, - тај спис чије проучавање пружа неварљиву и постојану утеху религиозним људима у садашњици усковитланој овим инферналним немирима.

Неустрашиви продубљивач тајни свемира, изузетни зналац свих извора православља и проналазач свежих могућности српскога језика, Др Јустин Поповић је подигао систем филозофије православља, осигуравши му одржљивост и убедљивост непресушним обиљем животодавних доказа. Квинтесенција тога система от- крива његову свеобухватност и непропадљивост. У православном хришћанству, онаквом како га је схватио, поставио, учио и примењивао Св. Сава, наш мислилац види једини излаз из кобне катастрофе у коју је, у наше доба, запао несрећни људски род. У својој књизи "Светосавље”, штампаној у Минхену, као и у свом монументалном делу "Философске урвине”, Др Јустин Поповић јасно оцртава темеље неразорљиве светосавске идеологије. Као сви езотеричари хришћанства, он зна даје све физичко у битности метафизичко, а да се све коначно оснива на бесконачном. У односу на емпириски свет, он је илузионист: видљиви свет је изложба привиђења и непостојаних фантома. Таштину овога света истиче Др Јустин Поповић снагом Библиј- ског Проповедника и Босијеа у његовим "Ораисонс фуне брес”.

Ретка је дубина којом је наш мислилац сагледао колико је страшно бити човек, и колико се људског бића, таквог какво оно јесте, ваља плашити. Визионарски је сагледао и до јада искусио да из човека урлају апокалиптичка чудовишта. У ставу етичара који није ни у каквој заблуди о ономе што се у свету догађа, он пита: "Човече, има ли краја твоме безумљу? Има ли дна твоме паду?” И утврђује неоспорни ужас: нико од ђавола, од зверова и од животиња не треба да се толико стиди себе као човек.

Код нас нико није са толико смелости и надахнућа закорачио у решавање обесхрабрујућег проблема смрти, као Др Јустин Поповић, који неумитно и непорециво показује да се смрћу завршавају сви прогреси на овом свету, - који он генијално назива "воденицом смрти”. Са врхунском речитошћу и убедљивошћу, приказује он читав овоземни живот као плен смрти. Најдубље проживљеним речима, из којих избија силина налик на ону старих јеврејских пророка, писац даје разне аспекте примарне истине да је најсигурнија тековина људског прогреса смрт, која, уствари, стоји иза свих наших прогреса. Наш неодољиви контроверсист обелоданио је и сву промашеност разноврсних облика рационализма Запада са њиховим тобожњим прогресима. Истакао је сушту неоспорност тврђењем да ниједна од међусобно противречних западних филозофских концепција није била у стању да пружи напаћеном људском индивидууму путоказ за истинско спасење из "воденице смрти”. На супрот томе, наш мислилац успео је да нас убеди да се прави прогрес састоји и да се може састојати једино у победи над смрћу, у ”обесмрћењу и душе и тела”,  што значи у спасењу од греха и зла који су једини творци смрти. Осећање бе- смртности долази од осећања Бога, које, као такво, не трпи грех који производи смрт.

Систем Др Јустина Поповића има пуно етичко деј- ство, јер један од његових основних ставова утврђује да су непријатељи човекове бесмртности његови греси, страсти и пороци.

У односу на наш кукавни овоземни свет црни песи- мист, српски филозоф православља је величанствени оптимист, кад закорачи у област суштинског хришћан- ства. Он теши своје онако обезглављене ближње, про- поведајући им да прави хришћанин не треба да се боји ђавола и његове мрачне војске. И упућује на врховно уточиште,  на Нови Завет који садржи практично упутство како човек себе смртнога може прерадити у бесмртног.

Писац непролазне православне Догматике учинио је приступачним примарну мистерију хришћанства. он је, наиме, објаснио да су утеловљавањем Логоса тран- сцендентне божанске вредности постале иманентне људској природи. А то значи да се, као богочовечанска сила и живот, Христос перманентно понавља у сваком хришћанину, јер је овај органски део Христове цркве, која је његово богочовечанско тело. Морална конзе- квенција оваквог тумачења јесте поставка да је човек без еванђелских врлина слеп за праве вредности овога живота, да насумце тумара кроз гудуре страшних тајни овога света, док се не сурва у неку од њих. ”Ван Богочо- века, нигде мира човековој души. Свуда претеће урвине и језиви понори”, казује наш аутор ”онима који имају уши да чују”.

Наш филозоф православља не сустаје да подсећа људе на оно чему их је Христос учио: да су вечна бића, која се привремено налазе на овом свету. Уз то, он не престаје да теши своје ближње несумњивошћу да њихов вечни живот, ако правилно схвате и примене еванђелска учења, почиње већ у овом животу, а да се наставља после смрти. Али он припрема праве хришћа- не и на мучеништво које их неотклоњиво чека. Јер како за прве хришћане, тако и за припаднике Христове свих времена и за данашње, посебно, има пуно важење страховита истина коју Др Јустин Поповић формулише: да што више Христа у себи има један човек, њега све више гоне и све више по њему газе.

Најзад, да ниједан свесни хришћанин не треба да се боји патње, проповеда, учи, и светлим примером свога крајње самопрегорног живота показује Др Јустин По- повић, са Др Николајем Велимировићем највећи духов- ни херој Српске православне цркве. У тој цркви ће ова два ретка имена служити као блистави путокази буду- ћим поколењима.

...

Јован II. Кармнрис, академик (Грчка Академија наука)

АРХИМАНДРИТ ЈУСТИН ПОПОВИЋ

Са дубоком жалошћу сазнао је православни свет о смрти - 7. априла 1979. - познатог српског православног богослова и догма- тичара, архимандрита Јустина Поповића, познатога по широком своме свеправославном зрачењу. Али са још дубљом тугом и болом чуо је за одлазак ка Господу оца Јустина грчки православни теолошки свет, због особитих тесних веза преминулога са грчком православном теологијом. Јер он је био доктор Теолошког факултета Универзитета у Атини и наставио је од тада да на исти шаље, ради свестранијих студија, достојне ученике и настављаче његовога дела, а објавио је на грчком своје разне високе вредности теолошке студије. Писац ових редова имао је среће да упозна архимандрита Поповића године 1926 и да му се нађе као сарадник у језичком обликовању докторске дисертације, а касније, 1969. године, и да напише предговор његовом делу ”Човек и Богочовек”, објављеноме тада на грчком, и уопште да одржи са њим непрекинуту и ничим повређену братску везу све до кончине овог великог православног богослова. Забележимо овде да је он сасвим изузетно волео Грке и са многима од њих одржавао је тесне везе, а пре свега проучавао је велике Грчке Оце и дивио им се. Врло је у том смислу карактеристичан и један од последњих завета његових својој духовиој деци са предсмртне постеље: "Волите браћу Грке, јер су нас они привели вери у Христа и јер држе Светоотачко Предање Православља. Будите увек духовно сједињени са њима”...

Толико за сада о списатсљском делу преминулога великог српског догматичара, који је, имајући савршену научну спрему, неуморну трудољубивост, богонадахнуту ревност и светопредаљско црквено схватање, а истовремено и дубоко познавајући библијску свето- отачку и световну књижевност, развио изузетно плодну списатељску делатност, дајући нам, као што смо видели, теолошки опус високе вредпости, и количински и квалитетно, и са сваке стране. Његово дело представља заиста драгоцени допринос Православпој теологији и Цркви уопште, и то је допринос једног од најрепрезентативнијих савремених православних те- олога, теолога изузетно побожног и благочестивог, вернога Богу до смрти, подвижника дубоко оданога предању, носиоца светоотачког духа, који се и сам уздигао до истински светоотачке личности, и тиме Осветлао и украсио Православље. Особито је недавно преминули у Господу српски теолог ”представљао скривену савест Српске Цркве, а и читавог мученичког Православља”, како смо о њему писали и пре десет година.

Због свега овога, његова смрт оставља велику пра- знину у Православној теологији, којој је он служио током дугог подвижничког живота свог, у страху Божјем, усред многих невоља и прогона, те је кроз све то био окушан и опробан у непоколебљивој вери у Спаситеља и преданости Њему, тако да, у свему "испробан и проверен, добиће венац живота, којега је обећао Бог онима који га љубе” (Јак. 1, 12).

...

ДУХОВНО НАСЛЕЂЕ ОЦА ЈУСТИПА ПОПОВИЋА

"Бивало је праведних људи, пријатеља Божјих и надахнутих Светим Духом. Зову их пророци- ма... Да би дошли до истине, они нису користили ни препирке ни суптилна мудровања.” - Ево речи које је упутио будућем Христовом мученику, Јустину Философу, старац кога је Провиђење послало у зору једног палестинског јутра. Није нам забрањено, деветнаест векова доцније, начинити од тога епитаф српском архимандриту Јустину Поповићу, који тек што је умро, у 85. години живота, у манастиру Ћелије код Ваљева у Србији.

Философ, нико од њега у овом веку није био ученији. С пуним правом њему се може приписати похвала, коју је Марко Аврелије упутио мудрацима Стое: ”Код њих живе догме”.

Жива истина православних догми, то је уствари цео његов живот, о чему је он певао: од његових уни- верзитетских студија у енглеској, током оних година док је предавао на Теолошком факултету у Београду, и најзад током дуге повучености у манастиру Ћелије, у тој зеленој долини, чију би ведру лепоту само Иво Андрић или један Жан Орије, синови крајева тако удаљених а истовремено тако сличних, могли да опишу. Његова многобројна дела, од Догмагике, где све говори језиком Отаца, преко дванаест томова Житија Свстих пуних јеванђслског сока, па до бројних посла- 

ница и порука, сва она носе на себи печат унутрашњег духовног живота, теолошке јасноће и поезије.

Жам Бес, профссор књижевности

ОБЕЛЕЖЈЕ ГЕНИЈА

Ево шта нам говори његов стил, стил његовог љубављу загрејаног и образованог бића, али такође и стил његових списа, ризнице српског језика, који је он уздигао на ранг лигургијских идиома једне префињене поезије. За сваког од његових посетилаца, као и за госта као што сам био ја, Отац Јустин је пре свега био срдачни домаћин, пун радости и одушевљења. Задивљујући вас познавањем нуклеарне физике, као и средњевековних списа, он вас изненада упита да ли се Виктор Иго још увек тако много чита у Француској. Он ужива у космичким визијама, па изненада прелази на тумачење једног стиха Гетеовог, виђеног у светлости Светих Отаца.

Његови закључци, његове алузије, његове дигресије, откривају више него огромну начитаност. Све је то обележје генија, укотвљеног у Христу. Он је све основао на Њему, чак и свој стил у делима. Не само песник, него прави стваралац теолошког речника, прецизног и дивног, он је знао да сваку од својих реченица одене у изванредну лепоту. Његова главна особина је једноставпост. Изузетан стилиста, он долази до смиреног пражњења (кенозиса) мисли, речи и писања. Настављајући пут философа и владара Владике Његоша, он је учио своје читаоце да посматрају звезде, у којима је велики Црногорац видео огледало. Онога који их је упалио.

Најзад, Отац Јустин је врло живо бринуо о миси- онарском раду у борби за Православље. Нико се више није интересовао за евангелизацију Јапана и црначке

Африке као овај аскета, за кога се мислило да је одвојен од света. Нико није боље од њега говорио, подсећајући јасно и гласно, на постојање једног, скромног али стварног, насталог од досељеника и домородаца живог Православља изван своје историјске територије, као например у Америци, где су га и прогласили почасним доктором  у Академији Светог Владимира (у Њујорку).

Ево зашто је, например, његово гостопримство ука- зано Французима, који су постали православни, било тако топло. Зна се за његову радост сусрета са оцем Пласидом Деселом и његовим монасима. Његови ду- ховпи синови, врло везани за Атос, делили су ту његову радост у потпуности. То је, уосталом, било испуњење старе традиције пријатељства између Срба и Француза. Гранитском споменику, који је краљ Александар посветио пријатељству двају народа, у срцу Ка- лемегданске тврђаве у Београду, Отац Јустин је додао "угаони камен’ о коме говори Јеванђелист.

Истога је духа било и његово живо интересовање за руски препород. Овај дивни старац беше наследник српских јерарха, од Никодима Милаша до патријарха Варнаве и Гаврила, заточеног у Дахау; њихова и његова љубав за православну браћу дозвољавала им је да и у своју Пркву удахну снагу за обнову. Отац Јустин, који је своје прво дело назвао "Достојевски и Епропа”, годинама је помињао на свакој литургији име Александра Солжењицина. Величина овога и оваквога сведока, ка- кав је постао Отац Јустин, досеже величину зрачења једног другог "философа Светога Духа”, сходно речима св. Макарија, тојест онога који је био Српски Златоуст - владике беседника и песника и пророка, Николаја Велимировића, који је такође био жртва нациста у Дахау, и који је, у 1940. години, уочи жртве свеспаљенице коју ће његов народ принети Богу, написао ово: ”Православље ће победити, али не без патње и мучеништва. Оно ће победити, али не огњем и мачем, него светлошћу истине и благошћу духа”.

Песма оца Јустина, рођеног на Благовести, није ли то химна чувара Православља? Не најављује ли он оно ”буђење зоре” које је претсказао Андре Малро а оваплотио Солжењицин?

...

Проигуман Архимандрит Гаврил

ВИСОКОВРХНИ ХРАСГ ПРАВОСЛАВЉА

Стиже данас и до нас тужна вест да је челник право- славних теолога, стари али непобедиви поборник наших црквених канона и предања, отишао из овог прив- ременог живота у онај вечни.

Пао је високоврхни храст Православља и потресао земљу суседне нам Србије, и символички су се распрсле стене безбожног материјализма и завеса атеизма раздрала се с врха до дна.

Пао је војвода војујуће на земљи Цркве, и верна чеда њена плачу што се лишише искрено љубећег Оца и Учитеља.

”Пао си, о први стубе духовне борбе, и смрт безболно узима једног по једног поборника вере наше”.

Прогнан си у четири зида светог Манастира, али си показао, заједно са блаженим Павлом, да се ”реч Божија не веже”, јер ће православно догматско богословље твоје и мудре поуке твоје сведочити кроз векове да је ”ова победа која победи свет вера наша” Православна.

На крају си поднео, што не подобаше, и нападе од својих, да би се и на теби испунила божанска реч да противник свакојакао угриза за пету изабране, те да се још једном обистини општепозната пословица да ”ви- соке горе ветрови бију многи”.

Нека ти је вечан спомен.

У Св. манастиру Дионисијату,

2/15. 4. 1979.

Света Гора

...

Јован Мејендорф, проф. Академијс Св. Владимира - Њујорк

Са кончином архимандрита Јустина Поповића Пра- вославна је Црква изгубила једнога од својих најиста- кнутијих богослова, који је скоро до последњег даха свог настављао да пише и објављује, да надахњује ученике, и да пројављује значајан утицај не само у спојој родној Србији него и у читавом Православном свету...

Несумњиво да је управо та ревност за интелектуалну и духовну целосну правду руководила Оца Јустина када је, последњих година, врло отвореио и смело говорио о савременим темама. Особито критичан према "екуменизму”, уколико овај нагиње ка релативизацији Истине Божје, Јустин Поповић можда није видео све разноликости екуменског сведочења Православља, које не претпостављају обавезно и релативизам. Његова критика савремених планова за "велики” или ”ва- сељенски” Сабор Православне Цркве, где он осуђује политичке циљеве како Цариграда тако и Москве, не- сумњиво има велики значај. Остаје на овим про- слављеним "центрима” Православља да докажу, својим делима, да он није био у праву. Треба да смо му благо- дарни што је дигао свој усамљени, али ауторитативни глас у име поштења и духовне правде.

Отац Јустин је преминуо у јутро свога 85. рођенда- на, који је (по старом календару) падао у дан Благовес- ти и у суботу Акатиста Пресвете Богородице.

Нека почива у радости Господа свога!

...

Протопрезвитер Георгије Грабе

КОНЧИНА ИСПОВЕДНИКА

Недавио су ми пренели поздрав и књигу од о. архи- мандрита Јустипа Поповића. Са жалошћу сам тада до- знао да је о. Јустин врло болестан. Ипак, нико није говорио о некој болести па се могло надати да ће он још живети, макар и нешто слабији. Међутим, сада су ми јавили тужну вест о његовој кончини на сам дан Благовештања Пресветој Богородици, и то је била сво- јеврсна неочекиваносг. Интересантно је да се о. Јустин и родио на овај исти празник пре 85 година.

Немам при руци све биографске податке о оцу Јус- тину. Зато не могу изнети његову биографију по реду, него ћу само рећи неколико речи о њему као човеку и богослову.

Отац Јустин је, не гледајући на његов узраст, очувао до последњег дана способност да ради на својим делима, мада их је већ прилично скраћивао. Он је сасвим слободно, мада с малим акцентом, добро говорио и писао на руском језику. Диплому доктора богословља добио је у Грчкој и добро је знао грчки језик, како нови тако и класични. На тај начин, он се светоотачком богословском литературом служио обично на оригиналу. Осим тога, он је знао и неколико европских језика. Као наставник у Сремским Карловпима, често је бивао код Блажењејшег Митрополита Антонија и уопште у руском друштву. Ту сам се ја с њим упознао и имали смо пријатељске односе. Не сећам се да смо се икада разилазили у мишљењима о било којим принципијелним питањима. Према Митрополиту Антонију односио се са великим поштовањем и великом љубављу. Владика Антоније је са своје стране веома га ценио. Отац Јустин је са свима нама дубоко преживљавао све оно што се тицало Руске Цркве.

Двадесетих година отац Јустин је издавао врло ин- тересантан часопис  ”Хришћански живот”. Сви ми смо га читали са симпатијом и интересовањем, но код српских црквених власти лист није уживао успех, зато што су они неке његове чланке налазили као исувише оштре, особито ако се тицало ове или оне стране црквеног живота и администрације. Митрополит Антоније, при свој љубави својој према оцу Јустину, ипак је некада сматрао да је овај био исувише ватрен, и то је прини- сивао његовој младости и темпераменту. За самога пак о. Јустина Владика Антоније је био такав ауторитет какав је био и за све нас.

По кончини Владике Антонија о. Јустин је нанисао и објавио чланак о њему, под насловом: „Он међу њима”. „Он” то је Митрополит Антоније, а ”они”  то су светитељи Цркве. Основна идеја чланка била је та, да је Митрополит Антоније, по висини свога богословља, ушао међу велике Оце Цркве.

Када је почетком двадесетих година (1923 - 25) рек- тор Богословије у Сремским Карловцима, др Парента, написао груб чланак о Митрополиту Антонију, крити- кујући његов катихизис са гледишта крајње схоластике, о. Јустин је зажелео да се овоме напише и објави одговор. Одговор су узели да напишу руски студенти Богословског факултета у Београду. Не сећам се сада свих учесника нашег заједничког посла. Био је ту М. Б. Максимович, касније Архиепископ Јован, затим В. Ф. Фрадински, А. Н. Јеленев и др. Поделили смо чланак Парентин на делове и сваки је од нас одговарао на одређене тачке. Не сећам се ко је потом све то објединио у један чланак. Изгледа, међутим, да је чланак испао убедљив и о. Јустин га је радо објавио у свом часопису.

Ради карактеристике о самом о. Јустину хтео бих да наведем неке његове речи о Митрополиту Антонију. Оно што је он у њему видео, било је њему самоме духовно блиско, и то се особито јарко пројавило у њему самоме када је у наше дане он остао најсјајнији исповедник Православља у Српској Цркви. Током година отпала је она ватреност коју је имао у младости при појави недостатака у текућем црквеном животу, и која је, као што ми је познато, била препрека за његов избор на епископску катедру. Тако, ако је сада и био несагласан са Патријархом или Синодом, био је пажљив у својим речима, да не би никоме нанео штету у садашњој ситуацији. Многи епископи, а можда и Патријарх, бојали су се да имају као члана Сабора, а тим пре Синода, талентованог богослова, кога су сматрали немирним. Касније су му предлагали епископску катедру, али је тек Мукачевско-Прашевску, која му, пошто се налази у то време ван Југославије, није отварала доступ за учешће у Архијерејском Сабору. Отац

Јустин је одбио предложено му архијерејство и, по тада постојећем обичају, њему више нису ни нудили да постане епискон. Али, ово је било на кратко време пре почетка рата и новог стања у Југославији.

Но вратимо се речима о. Јустина о Митрополиту Антонију, које показују у чему он види идеал, и које су зато применљиве и на њега самог.

”Сав припадајући другом свету, писао је о. Јустин о Митрополиту Антонију, он је у овом свету живео оним светом. Ходио је по земљи, али му је живот био сакривен са Христом у Богу. Мислио је о вишњем, горњем, и небеским је мерио земљу, а временско је оцењивао вечним”.

Ако је о. Јустин говорио да је Митрополит Антоније свагда живео у заједници ”са свима светима” (Еф. 3, 18), сам он је особито дубоко ушао у заједнички живот са Светима када је извршио колосално и врло значајно дело састављања најпотпунијег зборника Житија Светих. Последњи, дванаести том Житија завршио је бого- словска дела о. Јустина. Треба овде додати да је о. Јустин поседовао огромну трудољубивост.

Кроз Житија Светих, кроз друга споја дела, у којима је изобличавао екуменизам, и кроз сам свој испове- днички живот, он је заиста заслужио оно име које су му понекад давали у савремепој српској црквеној средини: називали су га ”савест Српске Цркве”.

Заиста, тај благи и светли, но у изобличавању зла непоколебљиви старац,  до краја свога живота имао је и још ће имати огроман утицај на живот Српске Цркве.

Већ много година он је живео као затвореник у невеликом женском манастиру. Живео је у тихој самоћи, мало се и ретко показивао људима, но ипак је био свима познат. Формално он није био у заточењу, и понекад је могао излазити, као што је нпр. изашао на четрдесетницу свога ученика и пријатеља, Епископа

Василија, но он је то чииио тако ретко да су многи сматрали да се он налази у насилном заточењу.

Ипак, ни његово затвореништво, ни стање ван зва- ничне службе и живот у нечујном месту нису могли да од света сакрију овако сјајно светило, као што је био отац архимандрит Јустин. Глас његов био је ауторитативан не само за Српску Православну Цркву, где су многи епископи били његови ученици и били му заувек привезани, него и за сав Православни свет. Зраци његове непоколебљиве исповедничке вере, љубав према људима и према истини, његове мудрости, знања и талента,  пробијали су се кроз све покрове и препреке и, као јарка светлост, светлеле су свима нама.

Такви људи, као што је отац Јустин, за Цркву не умиру. Њихове душе прелазе у Небеско Царство, а њихов исповеднички подвиг постаје драгоцено наслеђе за њихове ученике.

Тужно је што на земљи нема више са нама оца Јустина. Ипак, као духовни вођ на стражи Право- славља, он је остао и заувек ће остати с нама, као пример истакнутог исповедника вере и побожности.

...

Браћо архијереји, господо свештеници, и сви ви који сте данас дошли, да се опростимо од Архимандрита Оца Јустина Поповића.

Сви смо ми у Шабачко-ваљевској епархији од данас сирочићи. Јер смо сви: и свештеници, и свештеномонаси и монахиње, а нарочито сестре ове Ћелијске обитељи и ја на њиховом челу, смрћу Оца Јустина изгубили свога брижнога оца, који је се даноноћно молио Богу за нас све, свакодневно проливао сузе за наше грехе, и о свима нама бринуо родитељску бригу. Ми смо се у његовој близини осећали некако сигурни, заштићени, закриљени. Заиста је велики Божји дар имати у својој близини таквога молитвеника.

Негде сам прочитао да су византијски владари сматрали највећим богатством своје државе ако су у њој имали некога великог молитвеника и подвижника. Зашто? — Зато што су они могли у тешким данима и великим искушењима да измоле у Бога милост и да спасу од несреће и пропасти било цео народ, било неки град или неку свету обитељ. Ми у Шабачко-ваљевској епархији, у овој светој обитељи имали смо то непроцењиво благо, великог духовника и молитвеника, Архимандрита Јустина.

И данас када се растајемо са њиме, односно када га испраћамо у небеске обитељи, ми остајемо, како рекох у почетку велики сирочићи. Но тешимо се сазнањем да ћемо од данас имати Оца Јустина као свога још већега молитвеника и заштитника из онога света, јер ће, сигурни смо, његова душа бити у близини Божијој, одакле су ду- ховна ходатајства светитељски моћна.

Архимандрит Отац Јустин Поповић, више од шест пуних деценија исписује, својим животом и радом, најлепше странице Српске Православне Цркве. Не може се данас замислити просвета Српске Цркве измећу два велика светска рата, без

Јустина Поповића и његовог професоровања у Сремским Карловцима, Призрену и Битољу, а поготову без његовог рада на нашем Богословском факултету у Београду. Отац Јустин Поповић је васпитао, у току свога дугогодишњег рада у богословијама и на факултету, многе и многе генера-ције, које ево више од 40 година руководе свим пословима Српске Православие Цркве. Но то није сва заслуга Оца Јустина. Отац Јустин није био само предавач, педагог, него је био и један од највећих и најдубљих богословских мислилаца и најплоднији богословски писац, најзаслужнији радник на богословској науци. Без тога рада Оца Јустина ми би рамали на обе ноге и били скоро непо- знати у осталом православном, а поготову у римо- католичком свету. Једном речју, Отац Јустин је својим животом и радом уткао себе у живот Српске Цркве, тако да његова смрт отвара на црквеном организму не само велику рупу, него отвара огромну провалију, која се неће моћи дуго и дуго попунити.

О Оцу Јустину као професору, педагогу, а нарочито о Оцу Јустину као мислиоцу и богословском писцу ја претпостављам говориће овде они који су позванији да о томе говоре и да даду стручну оцену тога рада Оца Јустина.

Ја хоћу сада на растанку са Оцем Јустином да изразим најдубљи бол свештеника оба реда Шабачко-ваљевске епархије, свих верника и свих чланова Хришћанске заједнице ове епархије, који су нарочито поштовали и волели Оца Јуетина, као што је и он њих волео. А нарочито хоћу да изразим бол сестара ове свете Ћелијске обитељи, са којима је отац Јустин живео преко 30 година, и са њима делио и добро и зло, које је наилазило после овога рата када се формирало Ћелијско сестринство. За ове сестре Отац Јустин је био све, али  све: и духовник, и старешина, и строги исповедник, али и најмилостивији брат и отац. Сестре су Оца Јустина звале Авва, а та реч у устима сестара није значила оно што реч Авва значи на Истоку, него су оне тиме изражавале према Оцу Јустину особито поштовање. То је за њих значило нешто надземаљско, нешто што не припада никоме, него само Оцу Јустину. Оне заиста губе са смрћу Оца Јустина највише, и њих је данас врло тешко тешити.

Али, ја се у овом моменту сећам како је један духовник, духовни човек тешио децу којима је умро отац. Духовник је говорио: „Вашег оца позвао је на службу код себе највећи и најмоћнији цар. Зар ћете да се жалостите због тога? Зар вам није дика и понос да ваш отац буде у царској служби? Ваш отац, не само што је постао углед- нији него што је био, него вас може са тога места богатије помоћи”. Нека то буде утеха и нашим Ћелијеким сестрама. Отац Јустин је од данас у царској служби на небесима. И заиста, он ће са тога свога новог места службовања далеко више учинити за ову свету обитељ од онога што је за њу чинио до сада.

Већега монаха, и већега молитвеника није овај манастир имао у својој историји. Манастир Ћелије по свему даје скроман изглед, и црквом, и зградама, и имовином, а колико знамо и братство манастира Ћелије кроз векове било је скромно. Мећутим, ипак постоји у прошлости манастира Ћелије нешто велико, нешто богоугодно, када је милост Божја довела њега, највећег теолога Српске Цркве, да у њему објави своја главна дела и тиме уздигне манастир Ћелије до велике лавре. Ко данас не зна за манастир Ћелије? О Ћелијама се говори по целој Грчкој, на Атону, по земљама Европе и Америке, а вероватно и на другим странама.

За све то нека је неизмерна хвала Архимандриту Јустину. Ова света кућа чуваће његове земне остатке као највећу светињу, и узносити молитве Богу за његову душу.

Нека је слава Оцу Јустину!

...

Мали православни Грк на гробу Оца Јустина

Осећам веома дубоко узбуђење што се данас налазим у овој благословеној земљи, у овоме духовном и чаробном крају, на свештеном простору овога светога манастира, у овоме најсвештенијем светом храму. Моје узбуђење расте и постаје све веће и веће када помислим на узрок због којега сам данас, тако нагло и неочекивано, нашао се овде.

Кад крочим на тле једне земље, једнога града, једнога манастпра, једнога краја, где се прославља Један у Тројици Бог, где се данас подвизавају многобројне душе и где су се оне већ много година подвизавале  осећам се у том тренутку исто онако као што се у Старом Завету осећао Свети Пророк Мојсеј, када се налазио на Светој земљи крај Неопаљиве Купине. Када је он осетио потребу да изрази свој свештени страх, свој страх и трепет пред светињом Божанства, коју је осетио крај Неопаљиве Купине, онда и ја, налазећи се у овом тренутку пред светим ковчегом једнога великог и светог човека, једнога оца Православне Цркве, осећам да не могу наћи довољно речи у устима својим, нити довољно мисли у уму свом. Јер пред светлим венцем, пред светлим нимбом, пред славом, пред светлошћу, пред благодаћу једнога таквога човека, као што је Отац Јустин  најпаметније, најбоље што човек може да учини јесте да побожно и молитвено ћути.

Дозволите ми, међутим, да ипак отсричем, да ипак промуцам неколико речи пред овим тужним данашњим збором. Пред свештеним збором преосвећених архијереја, часнога презвитерства и вернога христољубивога народа. Рећи ћу пар речи о овоме великоме Слузи Божјем који је мртав али живи, о Оцу Јустину.

Нисам имао тај благослов, ту срећу да упознам Оца Јустина за живота као што су имали срећу да га упознају, и да се томе познанству са њим обрадују, многи који се налазе у земљи у којој и ја. Упркос томе, и ја, као и многи други људи и на моме острву Криту и у целој Грчкој, имали смо извесно познавање његовога часнога лица. Не само ја, него и сви епископи, свештенетво и сав народ код нас је познавао Оца Јустина и пратио макар и издалека његов рад. Познавали смо и познајемо Оца Јустина као узвишенога и великога човека Православља, чија узвишеност, чија благодат и светост су биле видљиве и у нашем месту где ми живимо. То је чудо Православља, и чудо Светих Божјих људи, који кад се узвисе на такве духовне висине као Отац Јустин, онда постају познати и видљиви и знани у целоме Православљу, и целој васиони. Тако је покојни Отац Јустин, који лежи пред нама, и познат свима нама у Грчкој. Ја сам такође благодаран Богу и срећан, као и други архијереји, свештеници и народ на острву Криту, што смо упознали овога дивнога Покојни- ка и на један други начин. Корен Оца Јустина налази се у овом светом манастиру, у овој земљи, али његови огранци допиру далеко, допиру и до нашега острва Крита. Тако смо упознали Оца Јустина и у лицу његових ученика, његових духовних чеда, клирика које смо ми упознали: у лицу на- ших веома поштованих и драгих пријатеља  у лицу оца Атанасија, оца Амфилохија, оца Артемија, оца Иринеја, Пахомија. Видели смо, не само ја, него и толики други који у мом крају, у мојој земљи напасају стадо Божије, видели смо у њима, и упознали смо у њима Оца Јустина, великога богослова, православнога богослова, истинскога оца, подвижника, васељенскога мужа, ваеељенскога учитеља. Ово је сазнање и познање које о Покојнику, који лежи сада пред нама, имам ја и крај у којем живим и црквена област којом управљам. И у овај свештени и велики час, не само Помесна Црква овде, него и целокупна Саборна и Васељен-ска Православна Црква испраћа свога великога сина, Оца Јустина. У овоме тренутку преносим љубав и поштовање и благодарност пред Богом Критске Цркве, нашег архиепископа, свештенства и народа. Осећамо и ми, да заједно еа Светом Српеком Црквом испраћамо и сахрањујемо поштованога и вољенога Оца Јустина.

Знам да је било једна врста непоштовања према великоме Покојнику то што сам тако дуго говорио када је требало ћутати, али хтео сам да пренесем осећања љубави и оданости Цркве Критске према овоме светом човеку. Зато молим преосвећенога првојерарха ове области и осталу преосвећену господу архијереје, чесно презвитерство и монаштво, и сав тужни збор који је овде сабран, да ми опросте много говорење.

Завршићу тиме што ћу заблагодарити из све своје душе Богу ,који даје сва добра Своме свету и Својој Цркви, и Који је подарио Оца Јустиина Својој Православној Цркви. Молитвено желим да Бог не лиши таквога благодатнога дара не само ову помесну Цркву Српску, него и целокупну Православну Саборну и Васељенску Цркву, таквих дарова, таквих личности као што је Отац Јустин.

Да упокоји, Господ, са праведнима душу његову, и нека је вечан спомен његов.

 ...

ГОВОР АРХИМАНДРИТА ОЦА МАРКА НА САХРАНИ ОЦА ЈУСТИНА

Када сам прије неколико година дошао у Београд, моје срце се радовало, зато што сам први пут дошао у једну православну земљу. А то је велики догађај за човека који живи у Дијаспори, гдје су православци у мањини. Мећутим, кад сам дошао први пут код Оца Јустина у Ћелије, моје срце је заиграло, зато што сам знао да сам дошао к извору православне светоотачке богословске ми- сли у нашем вијеку. Но, кад сам после долазио чешће, неколико пута сам се питао: да ли људи овде, у овом светом манастиру, у околини, у овој земљи, знају и цијене ово велико богатство које имају у својој средини? У сваком случају не у таквој мјери колико смо ми у иностранству цијенили Оца Јустина, који је за нас био и остао синоним за Православље. Он је био стуб Православља!

Но овога тренутка нећу се дуго освртати натраг, него ћу мало гледати унапријед. И питам се: Који завјет нам је оставио наш Авва? Видимо у нашој средини његове ученике који ће, ако Бог да и молитвама нашега Авве, продужити његов труд. То и јесте једна могућност и обавеза за све нас: да се продужује његова мисао. И од нас зависи колико ћемо цијенити ову могућност.

Кад погледам на самог себе и на све вас православне хришћане овде сабране, поново се питам: какав завјет нам је оставио наш Отац Јустин? Мислим да неће бити погрешно ако кажем да је његов завјет за нас: да штитимо и сачувамо свето Православље од свих ћаволских напада који се обрушавају на нашу свету Цркву, са свих страна, у наше вријеме. Понекад се чини да тих искушења, тих напасти има више унутар наше свете Цркве, него што их има споља. Од нас зависи колико ћемо ми сачувати чистоту свог срца и чистоту светог Православља. И у томе ће нам бити заступник и помоћник Отац Јустин својим молитвама.

Вјечнаја њему памјат. Амин.

...

БЕСЕДА ОЦА ГЕОРГИЈА ГРИГОРИЈАТСКОГ О ЧЕТРДЕСЕТНИЦИ ОЦА ЈУСТИНА

Преосвећени архијереји, свети оци и браћо, уз помоћ ваших светих молитава рекао бих неколико речи које ће бити много недостојније онога што данас сви осећамо.

Благословена земља свете Србије, блажена је земља која прима у своја недра блаженог Оца Јустина, мужа који има у себи семење васкрсења. Нека је прослављен васкрсли Господ, који нам је даровао у ова наша тешка времена човека посланога од Бога, чије име је Јустин. Нека је благословен Господ и Бог наш, који не оставља неутешен народ свој, него у свако време подиже људе пророке, који теше срце Јерусалима.

Отац Јустин је утешио срце земаљског и небеског Јерусалима. Сви православни у читавом свету осећамо да Отац Јустин није говорио као нека засебна личност, него је говорио као што говоре уста Цркве  изразио је савест Цркве, изразио је веру Цркве, живео је бол и патњу Цркве, подигао је на своја рамена крст Свете Цркве. Зато је и постао радост и нада Цркве. Зато и осећамо сада да се овде на његов гроб окупља и ослања читава православна Србија, читава правослана Грчка, Света Гора и цело Православље.

Дошли смо смерно из Свете Горе Атонске, из врта Пресвете Дјеве Богородице, из Свете Горе Светог Саве и Светог Симеона Хиландарских, и многих других Светитеља из разних племена и народности, да би клекли на гроб Оца Јустина, и да му захвалимо, јер је у тешка наша времена, обновио проповед Апостола и Отаца Цркве. И све нас потсетио да:

— Само Господ Богочовек Христос је Једини Спас наш; нема друге наде за човека ван Богочовека Христа.

— Да се спасење налази једино у телу Богочовека Христа, у Цркви Његовој; и да је то тело, Света Православна Црква.

— Да други хришћани, других конфесија, који не следе праву веру Христову, једино када се кроз покајање врате истинском Богочовеку Христу, може да доће до јединства Цркава.

Захвални смо Оцу Јустину зато што је победио дух овога света и дух времена. Он претставља собом један велики дар Божји, моћно утврћење противу духа посветовњачења, који прети да захвати богословље и живот наш. У нашој савести и осећању Отац Јустин је отац Цркве Васељенске Православне.

Дошли смо овде да примимо молитве, да тражимо благослов његов и молитве његове за Свету Гору, за оце манастира из којег смо дошли, манастира Григоријата, и за све православне, да бисмо благодаћу Божјом могли да останемо верни до смрти Богу своме, вери у Богочовека Христа и Светој Католичанској Православној Цркви. Колико време буде пролазило толико ћемо моћи боље да схватимо да је проповед Оца Јустина прави и нормални продужетак проповеди Светих Отаца, и последњег мећу њима  Светога Оца Григорија Паламе, Солунског Архиепископа.

Његовим молитвама он ће нас помагати да све дубље осећамо и да схватамо јединственост Цркве Католичанске Православне, и истину: да је Православље једино сачувало непокварену и неоштећену веру еванћелску, Еванћеље Христа Богочовека.

Тражим благослов и молитве Богу светих архијереја овде присутних, да не будемо неблагодарни за духовно наслеће које свима нама оставља Отац Јустин.

Блаженоме Старцу Јустину нека је вечан спомен!