Type Here to Get Search Results !

Протојереј Александар Шмеман: Посни стил живота


Не исцрпљује се подвиг поста ни посјећивањем богослужења, ни постом, чак ни молитвом у одређеним временским интервалима. Да би све ово било дјелотворно и осмишљено мора бити подржано цјелокупним животом. Нужан је «стил живота», који неће противрјечити појединим подвизима поста и водити «раздвојености» људске природе. У прошлости, у православним земљама само друштво, са комплексом обичаја, спољашњим утицајима, законодавством, јавном и приватном праксом што је најбоље изражено у руској ријечи «быт», а дјелимично ријечју култура, подстицало је и давало потпору таквом стилу живота.



За вријеме Великог поста сви слојеви друштва су прихватили одређени ритам живота, одређена правила која су подсјећала поједине чланове друштва да је вријеме поста. На примјер у Русији се није могло заборавити да је пост, ако по ничем другом а оно по посебном начину звоњења црквених звона. Позоришта су била затворена. А у давнија времена и судови су обустављали своју дјелатност. Све ове спољашњости нису могле да човјека присиле на покајање или на активнији духовни живот. Међутим, оне су стварале извјесну атмосферу – неку врсту посне климе – у којој је човјеков напор био лакши. Пошто смо слаби, потребан нам је спољашњи подстицај, потребни су нам символи, знакови. Разумије се, увијек постоји опасност да ови спољашњи символи постану сами себи циљ и умјесто да буду подстицај, по популарном народном мишљењу постану садржина Великог поста. Већ смо скретали пажњу на ову опасност када смо говорили о спољашњим обичајима, који замјењују основни лични подвиг. Ако се правилно разумију, онда ови обичаји сачињавају ону «везу» која повезује духовни напор са свеукупношћу живота.

Ми не живимо у православном друштву ис тога не постоји могућност да се створи посна «клима» на друштвеном нивоу. Било да је Велики пост или не, свијет који нас окружује и чији смо ми саставни дио, остаје неизмјењен. Према томе, ово нас нагони на још један напор, да размишљамо о потреби религијске везе између «спољашњег» и «унутрашњег». Духовна трагедија секуларизма нас води у стварну религијску «схизофренију» – расцијепљеност нашег живота на два дијела: религиозни и световни, који су све мање и мање зависни један од другог. Тако, потребан нам је духовни напор да бисмо промјенили традиционалне обичаје главног средства нашег посног подвига. Провизорно и, ако је потребно, изражено шематски овај напор се може свести на термине, на живот код куће, а друго, ван куће.

По православном схватању, кућа и породица сачињавају основну и најважнију област хришћанског живота, за примјену хришћанских принципа у свакодневном животу. Сигурно да је то кућа, стил и дух породичног живота, – кућа, а не школа, чак не ни Црква – која формира наш основни поглед на свијет, која у нама ствара ону основну опредјељеност, које, можда, нисмо ни свјесни дуго времена, али која ће, на крају крајева, постати одлучујући фактор. У дјелу Достојевског старац Зосима у Браћа Карамазови каже: «Човјек који може да се сјети свих добрих ствари из дјетињства, спасао се за цијели живот». Карактеристично је да он прави ову примједбупошто се сјетио како га је мајка водила на Литургију претходно освећених Дарова, љепоту ове службе, и сјетио се јединствене мелодије поста «Да исправитсја молитва моја јако кадило пред Тобоју». Дивни напор који се данас чини у религијском васпитању у нашим црквеним школама значиће веома мало уколико не буде пустио коријен код куће и у породичном животу. Шта би могло и требало да се учини код куће за вријеме Великог поста? Пошто је немогуће да овдје обрадимо све стране породичног живота, концентрисаћемо се на неке од њих.

Без сумње ће свако сложити да су радио и телевизија радикално измјенили цјелокупан стил породичног живота. Средства «масовног информисања» данас прожимају цијели наш живот. Није потребно да се «оде» па да би човјек «негдје био». Цијели свијет је непрестано овдје, на домаку руке, и, мало по мало, из наше модерне културе просто је ишчезло елементарно искуство живљења у оквирима унутрашњег свијета, у дивоти «унутрашње усредсређености». Ако није телевизија, онда је музика. Музика је престала да буде нешто што се слуша. Она је постала «звучна илустрација» за разговор, за читање, за писање итд. У ствари, ова потреба за непрестаном музиком изазвана је неспособношћу модерног човјека да ужива у тишини, да је не схвата као нешто негативно, као чисту празнину, него као пуноћу и услов за стварну пуноћу. Ако су у прошлости хришћани у великој мјери живјели у свијету тишине који им је давао изобиље могућности за концентрацију и унутрашњи живот, данашњи хришћанин улаже посебан напор да поново стекне ту суштинску димензију тишине, која га једина може да повеже са вишим реалностима. Тако проблем радија и телевизије за вријеме поста није некакав неважан проблем, него је, у много чему, предмет духовног живота или смрти. Мора да се схвати да је просто немогуће да наш живот буде растрган између «радосне туге» Великог поста и «посљедњег шоуа» на телевизији. Ова два доживљаја се искључују или евентуално један убија другог. Но ипак је веома вјероватно, да ће «посљедњи шоу» имати већу шансу него «радосна туга», уколико се не учини посебан напор. Стога је препоручљиво да се као прво уведе «обичај» драстичног смањења радија и телевизије за вријеме Великог поста. Не усуђујемо се овдје да се понадамо на «потпуни» пост већ само на «аскетски», који, као што знамо, значи прије свега промјену исхране и њено смањење. Није потребно ако се, на примјер, вијести или изабран, озбиљан и интересантан, интелектуално или духовно обогаћени, програм. За вријеме поста треба престати са «оданошћу» телевизији која човјека претвара у предмет у столици који буљи у екран и пасивно прихвата све што из њега долази. Када сам ја био дијете (то је била предтелевизијска епоха), моја мајка је обично закључавала клавир за вријеме прве, четврте и седме недјеље Великог поста. Овога се сјећам далеко живље него других посних служби, па чак и данас ме пренерази свирање радија за вријеме Великог поста као неко светогрђе. Ово лично сјећање је само илустрација утиска како неке сасвим спољашње одлуке могу имати на дјечију душу. И ту се не ради о неком изолованом обичају и правилу него о доживљају Великог поста као специфичног времена, него вјечито присутног. Што не може да се изгуби, да буде осакаћено или уништено. Такође није довољно за пост само уздржавање или лишавање нечега. Пост мора да има и свој позитивни смисао.

Тишина створена одсуством свјетске буке коју стварају средства масовних комуникација треба да буде попуњена позитивним садржајем. Ако молитва храни душу и интелекту је потребна храна, јер је баш човјеков интелект данас разаран непрестаним чекићањем телевизије, радија, новина, илустрованих часописа и сл. И ми, као додатак чисто духовном напору, сугерирамо и интелектуални напор. Колико је само у животу занемарених мајсторских дјела, колико дивних плодова људске мисли, маште и стваралаштва, јер много је једноставније, када се, у стању физичког и менталног замора, вратимо кући, да притиснемо дугме телевизијског апарата или да уронимо у савршени вакуум неког илустрованог часописа. Али претпоставимо да сами планирамо свој Велики пост? Претпоставимо унаријед да састављамо листу књига које треба да прочитамо за вријеме поста? Није неопходно да све оне буду религиозне; нису сви људи позвани да буду теолози. Ипак толико много «теологије» је укључено у извјесна литерарна дјела, и Црква благосиља све што обогаћује наш интелект, сваки плод правог људског стваралаштва, који, правилно употребљен, доноси духовне вриједности. Четврта и пета недјеља Великог поста посвећене су успомени на два велика учитеља хришћанске духовности: св. Јовану Љествичнику и св. Марији Египћанки. Разумимо ово као напомену да Црква од нас тражи да за вријеме поста обогаћујемо свој духовни и интелектуални унутрашњи свијет, да читамо и размишљамо о оном што ће нам помоћи да пронађемо унутрашњи свијет и његову радост. За ту радост, за истинито признање човјека који је испуњен изнутра а не споља, савремени свијет данас нема ни смисла ни укуса. Без разумјевања Великог поста као путовања у дубину наше човјечности, пост губи свој утицај.

Друга је ствар какав може бити значај поста за вријеме дугих часова које проводимо ван куће – путујући на посао, сједећи за столовима, извршавајући своје службене дужности, састајући се са друговима и пријатељима? Мада се не може дати прецизан «рецепт» ни овдје као ни на другим подручјима, могућа су нека уопштена размишљања. На првом мјесту, Велики пост је погодно вријеме да измјеримо невјероватно површан карактер наших односа према људима, стварима и раду. Лозинке «нема проблема» и «лако ћемо» су заиста велике «заповјести» којих се са радошћу придржавамо, а оне значе: немој да се мјешаш, не постављај питање, не продубљуј свој однос са осталим бићима, држи се правила игре која су комбинација пријатељског става и тоталне равнодушности; мисли о свему у оквиру материјалне користи, добити, напретка; другим ријечма, буди дио свијета који стално употребљава ријечи «слобода», «одговорност», «брига» итд., а de facto се придржава материјалистичког принципа да је човјек оно што једе!

Велики пост је вријеме тражења смисла: смисла властитог професионалног живота као призива; смисла мог односа према другим особама; сисла и значаја пријатељства; смисла моје одговорности. Нема посла, нема призива који не би бар мало могао да буде «трансформисан», али не у смислу веће ефикасности или боље организације, већ у смислу људске вриједности. Овдје је потребан исти напор унутрашње организације свих наших односа, јер смо ми слободна људска бића, која су постала (често и не знајући) заробљеници система који прогресивно дехуманизује свијет. Ако наша вјера има неки смисао, он треба да обухвати живот у свој његовој комплексности. Хиљаде људи мисле да промјене долазе само споља, од револуција и промјене спољашњих услова. Ми хришћани треба да докажемо да у стварности све долази изнутра – из вјере и из живота сагласног са вјером. Када се Црква укључила у грчко-римски свијет, није жигосала ропство, није позивала на револуцију. Али њена вјера, њена нова визија човјека и живота, прогресивно су онемогућавале постојање ропства. Један од светих – а овдје се под светим подразумјева човјек који своју вјеру увијек озбиљно узима – учиниће више за промјену свијета него хиљаде штампаних програма. Једини прави револуционар у овом свијету је – човјек светог живота.

И на крају још једна примједба: Велики пост је вријеме за контролу нашег говора. Наш свијет је невјероватно рјечит и ми смо непрестано…

Из књиге „Велики пост у нашем животу“

Рубрика