Икона Мајке Божије која се назива „Достојно јест“ или „милосрдна“ налази се на горњем месту олтара Свето-Успенског саборног храма у Кареји – административном центру Атона. По предању, крајем 10. века недалеко од Карејског манастира, који је основао Константин Велики у келији је живео старац-отшелник са својим послушником. Једне недеље старац се упутио на свеноћно бдење у Карејски храм, а послушник је остао у келији сам. Ноћу му је покуцао непознати монах, и послушник га је пустио. За време свеноћног бдења, када су обојца стали пред иконом „милосрдна“, да би величали Пресветлу Богородицу дребном песмом Козме Мајунског, Часнију од херувима...гост је приметио да се код њих хајпре пева „достојно је да уистину блаженом зовемо Тебе Богородицу, присно блажену и Пренепорочну и Матер Бога нашега“.
Повезано:
За време ове песме Богородичина икона је сијала небеском светлошћу, а послушник је плакао од умилења. На његову молбу ову дивну песму гост је записао, будући да није имао хартију, на камену који се смекшао попут воска, под руком чудесног појца. Назвавши себе Фаврило, странац је постао невидљив. Икону Божије Мајке пред којом је била испевана песма „Достојно јест“ пренели су у Саборни храм. Плоча на којој је архангел Гаврило написао песму, била је пренесена у Цариград царевима Василију и Константину Порфирегонитима за време патријарховања светитеља Николе Хрисоверга (упокојио се 966. спомен 16. децембра). Многобројне копије Атонске иконе „Достојно јест“ или „Милосрдна“ уживају велико поштовање у руским црквама.
Иконографиски тип иконе близак је Елеуси, са Младенцем, који је приказан с десне стране од Богоматере. Младенац је окренут посматрачу, у десној руци држи развијени свитак на којем су написане речи молитве.
На Атосу се приповеда следећа повест у вези са овом иконом Богомајке:
Крајем 10. века, недалеко од Карејског манастира, у усамљеништву се спасавао и отшелнички живео један свештеномонах са својим послушником. Та келија, заједно са невеликом црквом Успења Пресвете Богородице, сачувала се све до данас. Живећи на том месту, старац и његов послушник све време су проводили у подвизима молитве и поста. Своју келију напуштали су само онда када су били обавезни да присуствују заједничком богослужењу.
Једном се свештеник упутио на свеноћно бденије у Карејски храм, а свом богобојажљивом ученику заповедио да, како може, службу обави код куће. Монах је остао да чува своју келију.. Када је пала ноћ, зачуо је да неко куца на врата келије. Отворивши их угледао је пред собом непознатог монаха који га је замолио за дозволу да уђе и преноћи у келији. Послушник му је допустио да уђе. Наступило је, међутим, време да се обави служба. Оба монаха су устала и узневши свој ум на нееса, почели су са страхом и побожношћу изливати пред Творцем васељене своја молитвена осећања и славословља. Тако је њихова ноћна служба протицала по утврђеном реду, док није дошло време да се велича Пресвета Богородица. Када је стао пред Њену икону, послушник је, срца испуњеог умилењем и побожношћу према Свеопеваној и као да у срцу крије осећање распламсале љубави према Њој, потресеним гласом изливао похвале Царици Небеској, певајући „Часнију од Херувима“ тј. Општеприхваћену у цркви песму св. Козме Мајумског, творца Канона, и тој песми није придодавао никакве друге речи, осим уздаха умилења душе. Одједном је дивни гост, начинивши овој песми другачији почетак, запевао слатким ангелским гласом: „Достојно је уистину велићати Тебе, Богородицу, увек блажену и свебеспрекорну, и Матер Бога нашега“ додавши овоме и Часнију од Херувима“.
Слушајћи певање чудесног госта, послушник је осетио узбуђење и умилење. Толико је оно било прекрасно! Саслушавши песму до краја, он се зачуђено обратио незнанцу и рекао:
„Ми певамо једино „Часнију од Херувима“, а песму „Достојно јест“ све до сада нисмо чули не само ми, него ни наши преци. Уосталом, молим те, напиши ми ову песму, да бих и ја могао на тај начин величатио и славити Богородицу.“
Незнанац је присто да испуни његову молбу и затражио папир и мастило. Послушник се извини госту и рече да нема ни то нити ишта слично, јер су му, с обзиром да се бави молитвом и ручним радовима, ти предмети ретко кад потребни.
„Онда ми бар донеси неку камену плочу“, рекао је гост.
Послушник је истог часа донео плочу и предао је незнанцу. Он ју је узео и почео да на њој својим прстом исписује песму „Достојно јест“. Под његовом чудотворном руком камен је постао мек као босак: прст којим је писао дубоко се урезивао у камен и речи су се у њега утискивале читко и разговетно. Окончавши писање, незнанац је плочу предао монаху ирекао:
„Од сада тако певајте и ви, и сви хришћани.“
Затим је изненада, као муња, ишчезао од зачуђених погледа побожног монаха. Послушник је дуго стајао пред каменом плочом; обузело га је радосно и побожно дрхтање при погледу на слоба, чудесно урезана у камен. Слично Луки и Клеопи, који су ишли у Емаус и нису препознали свог васкрслог Господа, послушнику је за време боравка госта остало непознато ко је овај тајанствени монах. И тек је тада, када је остао сам, схватио да је то био небожитељ.
Православна црква верује да је небожитељ који се јавио био архангел Гаврило, јер је он и у време земаљског живота Богородице Њу ватрено прослављао и био Њен чувар и благовеститељ. Да се то чудо уистину у давнини догодило и да је ангео који се јавио био Гаврило, може се видети из грчких минеја где се под датумом 11. јуна, када се прославља празник Богородичине иконе „Достојно јест“ каже: „На тај дан је сабор архангела Гаврила у „Пенији“ (тако се називало место где је стајала келија коју је посетио ангео и у којој је испевао чудесну песму). Отуда је очигледно да се ово чудо десило 11. јуна. Зато сѕу атонски монаси сваке године на том месту вршили службу као сећање на чудо које се тамо десило а у част архангела Гаврила. Научивши песму, монах је започео да славослови Богородицу рим речима.
Старац, који се вратио са свеноћног бденија и затекао свог послушаника како пева чудну песму, био је веома задивљен и обратио му се питањем где се научио тако прекрасној песми. Тада послушник исприча старцу о свему што му се догодило и на крају му показа плочу са чудесно урезаним речима песме. Старац је пажљиво слушао причу свог ученика о томе како му се јавио ангео Господњи. Дуго је разгледао камену плочу , исписану чудесном руком и читао речи песме. Затим су он и монах узели плочу, и однели је проту, тј. Старешини Свете Горе и подробно му испричали о ономе што се догодило.
За тај чудесни догађај убрзо су дознали и други атонски старци. Сви су једним устима и једним срцем прославили Христа Бога и Његову Пречисту Мајку и отпевали нову ангелску песму коју је на земљу донео архангел Гаврило. Затим је вест о појави Архангела пренета патријарху и цару; државом су тада владала браћа Василије и Константин, названи „у порфиру рођенима („Порфирогенити“), док је патријарх био Николај Хрисоверг. Идући код цара и патријарха, атонски монаси понели су у Константинопољ камену плочу са урезаном песмом Богомајци као доказ истинитости вести коју су донели. Од тог времена ова ангелска песма „Достојно јест“ која потпуно изражава слвау и величину Пресвете Богородице, одјекнула је, а и сада одјекује црквом Христовом на Божанственој литургији и другим богослужењима. Раширивши се васељеном, она је постала заједничка и омиљена свим хришћанима у тој мери да је данас чак и најмлађа хришћанска деца с великиом радошћу певају у славу Богородице.
Ону икону Богомајке, пред којом је небески гласник отпевао своју похвлну песму, атонски оци узели су из келије и пренели је у саборни протатски храм, где се и сада може видети на олтару, на узвишеном месту, и на све који долазе и клањају јој се с вером и љубављу излива благодатне дарове исцелења од душевних и телесних болести. Уместо ранијег назива „Милосрдна“ сада се назива икона „Достојно јест“. На исти начин се и сама келија од времена описаног чудесног догађаја па све до данас назива „Достојно јест“.
Овај описани дивни догађај на Светој Гори помиње се и празнује 11. јуна сваке године. Како се, међутим, током месеца јуна пости у част првоврховних апостола Петра и Павла и пева се Алилуја, то је, да би се сачувале те свете установе цркве и да се не би дозволило разрешење од поста, утврђено да се 11. јуна слави само икона Богородице, а да се сабор архангела Гаврила пренесе на 13. јул.
Овоме што је речено предање Атонске горе додаје да је икона Богомајке „Милосрдна“ у том тренутку, када је архангео певао пред њом, заблистала јаком светлошћу и свети лик Богомајке као да је изражавао задовољство и наклоност према славословљу које Јој је исказано.
_(1)_(1)_(1)_(1)_(1).jpg)
.jpg)
